Planinarsko-smučarsko društvo “Jelenak” Pančevo

Duže vreme nisam pisao izveštaje sa akcija, najvećim delom zbog nedostatka vremena, iako je bilo dosta zanimljivih akcija. Posebno bih izdvojio obilazak Vršačkih planina i sela Gudurice, u januaru, novom stazom i novim predelima, a takođe i prošlonedeljni uspon na Divčibare iz sela Mionica, kada smo kao na dlanu gledali gotovo pola Srbije.

            Ovog vikenda, 14. februara, na Dan Svetog Trifuna ili na Dan zaljubljenih, krenuli smo na pešačenje predelima pored vojvođanskih reka, Jegričke i Tise, pokraj njihovih obala i kubika, u mesecu kada je obeležen Dan vlažnih staništa, zaštićenih Ramsarskom konvencijom.

            Dan je osvanuo hladan, sneg je provejavao kao i prethodnih dana. Uz jutarnju kaficu i pripreme, slušali smo na TV-u priču jednog Vladike o suštini postojanja, životu i smrti. Kao da je ta priča odredila i događaje koji su usledili.

            Smrznuto tle podsetilo me je na sličnu akciju uz obalu Tamiša, prošlog meseca što sam usput prokomentarisao u smislu da nas očekuje idilična šetnja.

            Dugo sam razmišljao o opravdanosti ovakvog tipa akcija, šetnji po ravnici, u odnosu na karakter planinarskih aktivnosti, ali na kraju sam “prelomio” u glavi, opredeljujući se ka tome da čovek treba da radi ono u čemu uživa, tim pre ako to može da podeli sa drugim ljudima koji slično razmišljaju.  

            Poštujući naše stalne učesnike na akcijama iz Beograda, Natašu i Jovanku, ovoga puta sam želeo da im malo izađem u susret da ne moraju da dolaze u Pančevo, pa smo ih “pokupili” u Krnjači. Negde između Zrenjenina i Žablja, izašli smo iz minibusa. Šuo sam da je neko pitao osvrćući se oko sebe kakva je ovo pustara iz koje krećemo. Svuda oko nas ravnica, bela i depresivna.

            U prvom delu hodali smo pored Parka prirode “Jegrička”, ravničarske reke, slične našoj Ponjavici. Prošli smo nekoliko salaša, uz neizbežni lavež pasa i uskoro stigli do ograđenog ribnjaka koji smo morali da obiđemo. Sneg nije bio veliki, tek toliko da se ne hvata blato na čizmama. Zatim se nasip odvaja u desnom luku i savija ka Tisi odakle nas vodi niz ovu lepu panonsku reku, kraj čijih obala topole i prepoznatljivi rečni pejzaži kriju mnoge sitne i krupne životinje i čine pravi raj za ptice. Sa naše desne strane prostiru se polja oranica, a naselja u ovom delu Tise nema u blizini, pa smo bili u prilici da posmatramo čitava krda srna koja u daljini beže od nas preko oranica, koje u pravom sprintu pretrčavaju takođe i zečevi, dok u istom trenutku iznad naših glava preleće orao. Slika koju još nisam doživeo u prirodi. Napuštene čuvarnice nasipa i dva usamljena ribara u čamcu, samo me podsećaju koliko je ova staza koju sam odabrao za naše pešačenje izolovana od civilizacije. Rit ima i svoju drugu stranu, koju nakon podneva čini sve tamnija staza pred našim očima jer se tanki sloj snega sve brže topio, a mi upadali u sve dublje i neprohodnije blato. Da nije dalekovoda, sve bi možda izgledalo kao pre 200 godina. Pokušavajući da olakšamo hod, u jednom trenutku se spuštamo niže i hodamo po beloj traci snega koji se u dnu nasipa duže zadržao. Noge su bile sve teže od nalepljenog blata, dok nismo stigli do peščanog dela, na deonici od poslednjih nekoliko kilometara nasipa pored koga su nagomilane tone i tone peska kroz koji prolazimo kao kroz nekakav usek, a služi za potrebe pojačanja nasipa u danima kada Tisa zna da poplavi ogromna prostranstva. Uskoro se pred nama ukazao i Titelski breg, interesantna reljefna pojava, usred ravnice. Krave koje su pasle sa strane podstakle su zajednička razmišljanja o “ludoj” zemlji u kojoj se mleko uvozi, a domaćim proizvođačima nema ko da kupuje proizvode. Uvozimo i luk, pa čak i šljive!

            I taman kada smo se poradovali dolasku do brega i usponu na njega, jedna od učesnica iz Beograda okliznula pored mene i pri naizgled bezazlenom padu, polomila članak. Na oko 300 metara od puta kojim može stići prevoz, momci su se dobro pomučili da je prenesu dok sam ja organizovao dolazak našeg minibusa. U tom trenutku, ostatak planiranog dela akcije bio je doveden u pitanje, a i sad se pitam kako bih se snašao da se to desilo npr. na pola staze, u onom bespuću i ritu, gde ni čamac ne može da priđe.

            Blatnjavi i umorni, nakon 18 km. gacanja i proklizavanja, ipak smo otišli do manastira Kovilj u kome boravi muško monaštvo i oko koga se prostire veliko manastirsko imanje na kome je razvijena manastirska privreda. Vladika Porfirije koji je upravo stigao tamno zelenim audijem sa četvorocifrenim tablicama, ulazio je u službene prostorije, a mi smo se pridružili takođe upravo pristigloj turističkoj grupi čiji je vodič bio obučen u odelo sa početka 19. veka, sa sve frakom i štapom.

            Na kraju, hteo smo da svratimo po planu u riblji restoran u Titelu i privedem akciju kraju na način kako volim i želim da se završe akcije u mojoj organizaciji iako nisu svi učesnici srećni zbog toga, međutim, ovoga puta i na njihovu radost, restoran je bio rezervisan, a moja upornost slaba iz razloga jer sam procenio da je racionalno da što pre odvedemo povređenu učesnicu u bolnicu. Plan je tada bio da se vratimo preko Beograda, ali kao što kažu “pravi planove da ti se Bog smeje”, negde kod Opova dolazi do saobraćajne nesreće. Ono što nikada nisam video i što bih želeo da ispričam jer mislim da može poslužiti drugima kao iskustvo je sam taj prizor. Sve se događa u trenutku i ništa ne liči na vašu predstavu o tome. Vozač je rekao uf, a onda se vidi vozilo koje kao na usporenom snimku klizi po asfaltu i polako skreće u jarak, a zatim se podiže i prevrće. Svi smo u šoku, stojimo i nemo posmatramo. Niko ne zna šta da radi. Peđa je prvi poviknuo “Ajmo ljudi da ih izvlačimo”, ali tada iz vozila počinje da kulja dim i sve izgleda kao da će doći do eksplozije. Ne mogu da procenim koliko sve to traje, izgleda mi kao večnost u kojoj ništa ne preduzimamo, ali kada smo izašli i dotrčali do prvog čoveka na asfaltu, odnosno videli da je to čovek jer smo se u sebi nadali da je pas ili deo od auta, prva vozila su tek stizala do drugog tela koje je raskomadano ležalo 50 metara dalje. Mahali smo da upozorimo prva vozila koja su pristizala da stanu. Još uvek sam pod utiskom ovog dramatičnog prizora u kome smo bili neposredni učesnici. Polako se organizujemo, čovek bliži nama je živ. Pozivam policiju, objašnjavam gde se nalazimo u trenutku, koliko uopšte mogu da objasnim gde smo, ljutito zahtevajući da oni pozovu hitnu pomoć. Ispostavilo se da sam dao dobre informacije. Pozivam minut kasnije i hitnu pomoć da proverim da li su obavešteni. Sve je ovo iskustvo koje nikada nisam proživeo, pa nisam u tom trenutku znao da je policija profesionalna i da ima sasvim dobru predstavu kako izgleda usplahireni poziv sa lica mesta. Zatim neko dovikuje da se u prevrnutom mercedesu nalazi čovek. Živ je i zapomaže, ali ne smemo da ga diramo dok ne dođe hitna pomoć. Povređenom na asfaltu pomažemo, pokrivamo ga jer se kao i mi smrzava na vlažnom vetru koji se uvlači u kosti. Jovanka je sve vreme pored njega i ohrabruje ga da izdrži. U daljini se uskoro vide plava svetla i stiže policija,a zatim i hitna pomoć. Vozač kamiona iza nas doneo je bocu za gašenje požara i sišao da gasi sa Peđom koji neoprezno prilazi sa cigaretom mercedesu okrenutom na krov i potpuno razmrskanom “kecu”. Iz mercedesa, kao neko mače iz kutije, čovek pokušava da se izvuče kroz prozor. Policija, u dogovoru sa medicinskim osobljem, koje ga prethodno koliko toliko pogleda, odlučuje da ga izvlačimo. Doneli smo baterijske lampe, a onda ga povezani u lanac, na o-ruk, u nekoliko cimanja, iz 2 metra dubokog jarka pored puta, izvlačimo na asfalt. Krvave glave, ugruvan, isprljan, čovek iz mercedesa uskoro čak staje na noge i odvoze i njega, drugim kolima hitne pomoći. Trećem učesniku ove nesreće, nažalost, nije bilo pomoći.

            Policija i hitna pomoć bili su zaista na visini zadatka. Ne i svi koji su se tu zatekli. Jedan vozač belog Juga se odmah nakon nesreće, provukao pored tela na putu i nastavio vožnju.

            Mi smo, posle saniranja povređenih, okrenuli minibus i preko Opova vratili se u Pančevo, a povređenu učesnicu iz Beograda, Natašu, kolima odvezli u Urgentni centar.

            Ne znam koliko će ovo naše iskustvo pomoći drugima, ali sam želeo da ukažem da bi ljudska solidarnost i organizovanost u pomaganju u nevoljama, morali da budu osnovni principi ljudskog ponašanja. Pored toga, ne smemo se opuštati čak ni na terenima u ravnici jer se očigledno i na ovim terenima, naizgled dobroćudnim, mogu događati nezgode sa neizvesnim završetkom i velikim problemima.

Slike sa ove ture možete pogledati ovde: http://picasaweb.google.com/jelenakpancevo/Titel?feat=directlink

Izveštaj napisao: M. Glumac