|
Završena je jos jedna akcija u Peščari, meni posebno draga. Za to postoji više razloga. Samo Braca i ja znamo koliko je vremena i muke trebalo da trasiramo ovu stazu. Godinama istražujući predele Peščare, u početku bez detaljnijih karti i bez dalekih ciljeva organizovanja masovnih akcija, uživajući u samostalnim odlascima, tišini divljine i mirisima jelena, humusa i borovine, kretali smo se danima i danima po različitim lokacijama, otkrivajući, često i slučajno, predele izuzetne lepote.
Za područje Crni vrh saznali smo naišavsi na tablu na kojoj piše da je u pitanju rezervat zaštićen od 1912. godine, dakle u vreme kada je ova teritorija bila još u sastavu Austro-Ugarske monarhije. Danas se ta tabla vise ne vidi jer je zarasla u rastinju koje Peščari svake godine menja izgled i zatvara puteve. Svake godine, staza i ove trase sve se više zatvara.
Sama kota Crni vrh nije nam bila lako dostupna i u to vreme bez GPS-a, pronašli smo je tek iz više pokušaja. Čini mi se da nije slučajno da smo toga dana kada smo pronašli kotu, u ovom predelu doživeli takvu eksploziju boja koja nas je obojicu fascinirala da se i sada prisećamo tog nezaboravnog trenutka. Tada nije bilo ni digitalnih foto aparata, pa sam napravio snimke običnim. Bio je to mesec oktobar, možda i kraj septembra, pre 10-ak i više godina.
Istražujuci ove i druge predele, ti koncentrični krugovi polako su se približavali, pa smo došli na ideju da se negde mogu spojiti predeli Rujevih urvina, Crnog vrha i Bendin Bresta, sa kompleksima lipa, topola, četinara i breza i izvući ono najlepše što bismo kasnije mogli da podelimo sa prijateljima. Vremenom sam shvatio da priroda vraća lepotom enrgiju koju uložiš u druženje sa njom. Broj životinja koje smo viđali, povećavao se onoliko koliko smo uspevali da se srodimo sa predelima, a oko se izoštravalo do te mere da sam uspevao da primetim sakrivenu srnu u visokoj travi u koju se svojom bojom utopila. Jednom prilikom smo bili toliko nagrađeni da smo i sa velikom grupom uspevali da viđamo zivotinje. Kao da su našim čestim dolascima životinje prepoznavale naše mirise i manje se plašile.
Obaveze koje su se kasnijih godina nagomilavale, postepeno su me odvajale od Peščare i moje druženje sa njom svelo se na odlaske u organizovanim većim grupama, nekoliko puta godišnje.
Od ovog vikenda, rešio sam da to promenim.
Kišna prognoza i sumorna subota pokolebala je dosta učesnika i jedna za drugom stizale su sugestivne SMS poruke tipa "Da li će se sutra ići?", "Da li si slušao prognozu?", "Neću moći da idem, bolestan sam", "Hoće li se akcija odložiti?" itd. Iako nisam pristalica spartanskog ponašanja po svaku cenu, nisam imao mnogo izbora. Na spisku prijavljenih učesnika bilo je i 10 članova beogradske Pobede, a od njih mi se bas niko nije javio. Prema tome, da sam i hteo, odustajanja nije moglo biti.
Nedeljno jutro osvanulo je zaista sumorno, ali se ipak na startu okupilo skoro 40 učesnika.
Kiša je padala, pa rominjala, a približavajući se Šušari, gotovo da je i prestala. Ipak, trava je bila vlažna, granje zatvaralo stazu, pa su mnogima ubrzo bile vlažne i cipele i jakne. Iz iskustva sam znao da je trava Peščare najvlažnija trava na svetu i da samo vrhunske cipele mogu da zaštite noge. A ja ih nemam.
Braca je zbog problema sa kolenima otišao sa vozačem da nas sačeka na Čardaku, pa sam bio jedini vodič. Bez njega imam osećaj kao da se krećem jednom nogom i zaista mi nedostaje komunikacija sa nekim sa kojim sam podelio prve poglede na ova prostranstva i osećaj privilegovanosti postojanja na mestima na kojima se kreću samo životinje, upijajući blagotvornu energiju svemira.
Grupa koja se u nedelju formirala, ako mogu tako da kažem, bila je po mojoj meri. Kolege iz Pobede za koje je tempo kretanja bio malo brži od onog na koji su navikli, bile su izuzetno korektne i prilagodile se grupi, ponašajući se kulturno i disciplinovano. Kišno vreme nije pokvarilo lepotu šarenog pejzaža koji liči na veliku romantičnu baštu sa postera kome nedostaje samo zaljubljeni par. Jedino su pauze koje su po lepom vremenu mnogo duže radi uživanja u prirodi, ovoga puta morale biti maksimalno skraćne zbog lošeg vremena i hladnoće.
Ipak, pauza i opuštanje posle ipak napornog pešačenja od preko 20 kilometara, Bracino predavanje u povratku za Pančevo kao i pesma simpatičnih učesnica iz Pobede, učinili su, bar meni, još jedan nezaboravan dan u našoj "banatskoj lepotici".
Sledeća akcija u Peščari je "Međuborje" u kojoj nas u očekuje decembarsko druženje sa našim prijateljima iz salaša "Zeleni dvor".
Izveštaj sastavio: Milan Glumac
|
Izveštaji 
