Planinarsko-smučarsko društvo “Jelenak” Pančevo

U organizaciji PSD Jelenak iz Pančeva a pod sigurnim vodjstvom iskusnog vodiča Dobrice Dabovića nas pet planinarki i deset planinara prtilo je snežne padine i vrhove ove čarobne crnogorske planine.

Krenulo se u 21h u četvrtak 11.marta 2010. Noćna vožnja, par pauza i bez većih poteškoća stižemo u Gusinje u petak oko 6h ujutro. U policijskoj stanici uzimamo ključ od Doma Radničkog “Branko Kotlajić „ u Grbaji gde će nam biti baza naredna tri dana. Kombijem nastavljamo dalje ka Grbaji. Sneg je ogroman i sve vreme pada, put tek malo očišćen. Kombi nije mogao do Doma. Na nekih 4,5km od doma smo se iskrcali iz kombija, ručnim pogonom okrenuli kombi za 180 stepeni da se vrati u Gusinje a nas petnaest se opremilo za gaženje snega, nabacilo rančeve i polako krenulo ka domu.

Sreća naša da su dva planinara već boravila  u domu dva dana te nas nije dočekala ledara već ugrejan smederevac. Koliko god da je naporno tegliti svu tu opremu ipak pomogli smo jedni drugima i srećni i zadovoljni smestili se.

Razmatralo se da li da odmah krenemo u ostvarvanje našeg plana ili da sačekamo još malo da se sneg stiša. Činilo se da su slabe šanse da isprtimo do Volušnice ali hajde da probamo.  Gricnuli smo malo tek da ne budemo gladni, spremili smo se i krenuli. Dogovor je bio da svako prti kroz šumu. Sto koraka jedan pa ide na začelje kolone , pa sto koraka drugi pa na začelje i tako smo se redom smenjivali. Bilo je teško ali ne i nemoguće. Momci koje smo zatekli u domu  su prtili pre nas  pa nam je koliko toliko bilo lakše. Ali kada smo izašli iz šume sačekalo nas je more snega. Sneg do pojasa. Ovde više nije bilo šanse da ženske prte. Ja sam probala i ni 2 koraka nisam mogla da probijem kroz sneg. Onda su momci preuzeli inicijativu i zaplivali, ali bukvalno. Prvo rukama razgneš sneg dokle možeš, smanjiš mu visinu pa onda butinama, strukom ,kolenima i tako redom.  Zaista naporno!  Sporo se napredovalo ali se napredovalo. Oni koji nisu prtili su se poprilično hladili. Par njih je i odustalo od uspona jer su se smrzli. Za uspon na Volušnicu koji se u letnjem periodu smatra šetnjom trebalo nam je nekoliko sati.

Ali uspeli smo. Popeli smo se. Pogled na zavejane Karanfile je bio predivan ali smo odmah i shvatili da dalje od ovoga nećemo moći. Plan da idemo grebenom je bio očigledno nemoguće ostvariti. Greben je pun streha, skroz zavejan. Mi smo iscrpljeni, već je kasno, skoro će mrak. Hajde mi lepo da se vratimo u dom i ovo je dosta. Polako krenuli smo dole. I skoro kao da nismo ni prtili, vetar je na nekim delovima naneo ponovo sneg i zavejao tragove.  Ali spust je mnogo  lakši.

U Domu nas je sačekala topla supica koju su drugari koji su se ranije vratili skuvali za nas. Posna za one koji poste i govedja za one koji ne poste. Super! Zagrejali smo se. Raširili  mokre stvari, cipele, jakne, pantalone da se suše. Po stolovima izneli ko je šta imao za jelo, upalili čeone lampe  i žurka je počela. Omiljena stvarčica u domu– Smederevac. Svi smo se po malo pribojavali kako li će biti tokom noći u sobi gde se ne greje koja je iznad zajedničke prostorije. Ali, kako je koga savladavao san tako se odvažio i odlazio u hladnu sobu u svoju vreću. Ledeno je, ledeno! Vreća naša nasušna, samo da se zagrejemo tokom noći.

I prespavasmo  noć. Svanulo je predivno jutro, rano smo ustali pošto smo rano i legli a i vodič je isplanirao pokret na Karaulu u ranim jutarnjim satima. Niko se nije žalio da se smrznuo tokom noći. Izgleda da su nas vreće spasile a i to što smo bili zajedno u sobi, osim Ratka koji se nije odvajao od Smederevca, lepo mu bilo da spava kraj vatrice.

U subotu 13.marta krenuli smo ka Karauli. Opet kroz šumu gde je bilo malo lakše mada jučerašnja prtina nije bila od velike pomoći. Uskoro nailazimo na dubok sneg do pojasa  i opet se kopa kroz sneg, kao pravi komunalci. Krčimo sneg pred sobom. Zabavno je, slikamo se mada se neki opet smrzavaju, sporo napredovanje i hladni prsti opet nagnaju neke da se vrate u Dom.  A opet neki su se još  juče suviše umorili a tokom noći recitovali pesmice u snu i sada spavaju snom pravednika dok mi prtimo uz goru. U svakom slučaju svima je lepo što su u planini. Kako napredujemo sve više vidici  se otvaraju. Konačno izbijamo na greben. Sneg ogoroman, strehe sa strane, krećemo se  pažljivo. Pogled puca na Volušnicu, Popadiju, Talijanku, Karanfile. Sve se beli a Sunce obasjava i pravi senke vrhova. To su trenuci kada ne znaš ni koji je dan,ni ko si ti,  ni odakle si samo osećaš snagu planine, njenu lepotu, mirise, njene zvukove, sve se meša i opija sva čula. Shvatam ljude koji kada se popnu na vrh ne žele da sidju sa njega. Magija!

Vodič nam daje pauzu za odmor i jelo a on odlazi sam da izvidi situaciju i dalju putanju. Nema ga dugo i onda odjednom viče da krenemo drugim putem. Kroz neko vreme nas sustiže i kaže da se u jednom delu zaglavio u dubokom snegu i jedva izvukao iz njega. Probijamo se dalje ali uskoro stižemo do jedne velike stene preko koje se ne može dalje. Nalazimo se 50 m ispod vrha Karaule. Trebalo bi dosta kružiti oko stene do dela preko koga bi eventualno mogli da se uzveremo na vrh ali za to bi nam trebalo dodatna 2-3 sata a noć se bliži. Nije pametno po ovakvom vremenu vraćati se noću. Bezbednost je uvek na prvom mestu. Zadovoljni smo što smo i do ovde stigli. Častimo se alvom i polako okrećemo natrag. Sada laganim tempom silazimo. Uživamo u svakom trenutku. Najlepši deo je kada se spuštamo niz padinu na klisku bez kliska. Deca! Planinari su velika deca. Vrištanje ,osećaj je fenomenalan dok se spuštamo niz dubok sneg koji pršti oko nas. Prava smo deca!

U dom stižemo sa sumrakom. Supica, slaninica,i tako redom.... Uz vatricu ćaskamo, smejemo se, pričamo viceve i polako jedan po jedan odlazimo na spavanjac.

U nedelju smo lepo očistili Dom, sredili ga, spakovali se i krenuli do kombija. Ovog puta kombi nam je bio bliži što nas je posebno obradovalo. Ukrcali se u kombi i krenuli ka Gusinju. Pauza 45min taman da se klopaju kolači, pite i ćevapi i da se pregrmi do Novog Pazara gde smo opet klopali ćevape, kolače, pa i ostale posne specijalitete  ko voli , ko želi. Uz put smo posetili i Petrovu crkvu u Novom Pazaru, najstariju pravoslavnu crkvu u Srbiji. Zaista posebno lepa i neobične arhitekture.

U povratku dremamo, pa malo grickamo, pa pevamo.

Bilo nam je lepo!  Vidimo se opet!  Zovite kada ponovo budete išli u Grbaju.  Čini su bačene na nas!

Snežana Mitić